Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

106 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.

Првога јуна поменуте године, прије зоре, око двадесет адраповаца попеше се на кровињару, те у трен разметнуше гњилу сламу, па поодбијашегњилу дрвенарију, па почеше ћускијама рушити најприје ластавице, па бокове.

Све је то брзо попадало, као бабји зуби.

Амруш, у тежатном руху, у широкијем хаљинама од „сегелтуха , са великим сламним шеширом на глави, и уза њ прото (настојник) сокољаху работнике.

Раноранилци стари капетани, сједајући на своје терасе, видјеше још половину стародревне зграде; Бепо и Мандалина затекоше је јоште трећину, а кад се господа скупише пред кафаном, на мјесту гдје још синоћ стајаше суморна и замишљена. кровињара, због које се стрмоглавише толики начелтици, на томе мјесту бјеху њене кости и пепео, преко. којих се видјело море.

— 51 Шапзи! рече судија сјетно.

— Бога ми, овђе се може примијенити: те сеппа папзи рег опила! дода др. Зането.

Порезнпик, који није разумијевао латински, мислећи да се судија и љекар слажу, поче:

= ИМ ја кажем: бравос! Овај ђаволски човјек каода ће одржати ријеч, јер. је обећао да ће радља. ићи „а вапор“ (брзином парне силе).

Бепо п Мандалина гледаху ћутке иза астала. Кад порезник рече своју, Бепо обрати тобоже Мандалини ријеч:

— Видјећемо послије је ли „бравос ! јер, богами, није никоме изашло на добро, ко је рушио црковину! |

Судија и комесар одмах преметнуше разговор на друго. А код они отидоше, изређа се готово сав Розопек па, тргу.

До шетње, пред вече, од зграде не оста до темељ. Сви отпаци бјеху бачени у море, или их разнесе сиротиња. Камење, које ће се моћи употријебити, бјеше наслагано под онијем зидом, који везива