Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

10 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.

наједи, него мирно поврну: МЕ та Добро сте рекли, г. управниче! Дошло је вријеме да се покаже...

— Та знамо да сте слободњак! прекиде га, Тереза, која бјеше с мужем, без каваљера. То знамо, али то ваљда не може сметати слатким осјећањима, а“ Напротив, та слатка осјећања могу човјека навести да намијени и своја убјеђења г

— А жену још прије! рече инжињер.

Сви се насмијаше, осим комесара и апотекара.

Гађање Терезино значило је: да се Зането заљубио у ћерку фамулуса католичке школе, једну стаситу плавушу, гргураве косе, — што не бијаше тајна цијеломе Розопеку.

— Ја ћу њешто друго рећи, не обзирући се на лична задиркивања, преузе Зането. Вама се чини, господо, да се пред вашим очима ствара њеки нови свијет у староме Розопеку. Ви се бојите тога повога свијета. Ја вам кажем, да је њега увијек било, само му не достајаше прилика да га изазове на окуп, Жерава, штоно. кажу, тиња, под пепелом, а нека дуне погодан вјетар, она ће планути.

— Алегорија је јасна! рече апотекар. Само, ко је вјетар: Је ли Амрушг

— Нијесам о њему мислио, нити сам толико духовит да о њекоме говорим у алегоријама, али пошто ви исмијавате Амруша, ја кажем да је оно човјек енергичан, од онијех, пред којима се преклањају и појаче интелигенције од ваше, г. фармациста!

Фармациста хтједе да скочи, али му комесар ману руком. .

— Дакле, баш тако, докторег вели комесар, 8 глас му уздрхта. Дакле ви постајете демагогг

— Не ваља! Не ваља! прогунђа друг Занетов, стари опћински љекар.

— Господине, нијесам ја демагог, но слободан човјек, а као такав говорим што мислим! викну Зането.

Ови се умијешаше, а највише госпође, те претекоше пошљедице.