Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

14 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.

отиђоше пред нову кафану, посједаше око највећега стола и почеше куњати. Пошто их већина захрка, дође одњекуд десетак сељака, међу којима бјеше један дјечак од шеснаест година, јак, бутрастијех образа, крупнијех зуба и коврчасте косе. Сељаци опколише свираче; дјечко поче мрдати око „наћава“ (виолина) и око великога бубња, а старији почеше запиткивати свираче: кад су дошли из града, шта је тамо ново и т. д. То, најзад, досади људима, те пробудише послале другове, и сви сложно почеше „удешавати“ инструменте. И настаде оно штипаље и стругање по жицама, оно нескладно дување и пискање, што је кадро и сељаке одбити. Али та пеобична граја у то доба изазва на прозор најприје г-ђу Тереву, па и све остале становнике око трга. И на новој кафани отворише се врата, те се промоли Амрушева глава. Сељаци пођоше к њему, вичући што који: „Добро јутро, земљаче!.. Добро јутро, стриче!.. Здрав освануо!..“· Али како Амруш затвори врата, они се вратише и посједаше.

Онај што назва Амруша „стрицем“, човјек омален, плећат, збрчкана лица, налакти се, пљуну и погледа мрко дјечка.

— Што се кезиш, будало - И што си сио међу људе% Зар се пристоји да ти сједиш међу људма # Пода! му, кнеже, по турину!

Мали, постиђен, устаде.

Кнез, човјек висок, сух, риђа брка, бијаше такође зловољан. На липу му се видјело да би радо коме дао „по турину“, да се искали ради Амрушева поступка, али он се искали на својој дрвеној лули, којом поче јако ударати о сто, да је испразни. Сви га погледаше. Мало помало, кнежево се лице ведрило, те, најзад. дтже главу пут дјетета и поче:

— Олушај, Мићане...

Али и кнез, као и сви остали, обрну главу ка свирачима, који, у тај мах, проглушише грајом. Већ подавно двојица се бијаху поџавељала, а сад, накостријешени као кокоти, почеше подносити прсте: један другоме под очи. Један их раздвајаше виоли-

Х Ц