Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

НОВИ СВИЈЕТ У СТАРОМ РОЗОПЕКУ. Ј 15

ом, други ухватио јачега састраг за рамена, тројица. као да држаху страну нејачега, а сви чаврљаху талијански, псујући српски. Сељаци се почеше смијати. Беки од њих викну:

— Ха, соколови! ИНијесу тако радили ваши стари, него по двије крупне, а трећом по глави! Ха, лацмански синови, јуриш! Пустите их, тако вам Богородице, да, се огледају!

Мићан се превијао од сл геха, пљескајући рукама. Отац му зађе с леђа и већ диже руку да га, уши, али, видећи стрица Амруша на вратим, он окиде капу, а сина удари ногом у пету. Сељапи поустајаше, називљући Бога. ОСвирачи ућутате. Амруш их хладно омјери погледом и вели: — „Ако ћете ви тако, ја ћу сад дозвати полицију, да рас оћера, јер, годем, ја вас нисам звао да ми чините ларму овђенак! Дакле, сједите љуцки, или оллазие!" Послије тијех ријечи, гледате их још за њежолико, па отиде ка „земљацима.

— Добра ти срећа, кнеже! Бог вам помогао, „људи! вели Амруш, па се загледа у синовлева сији га пољуби у руку и запита: „како си, отриче“ — Нема ту пи: „како си", ни „стриче", 40, како зовеш, ја сам теби господар. Зар ти није то отад казао

— Јесам, богме! прихвати прави сиповац, а у истини он бјеше паучио Мићапа. да се опако јави.

— А још је пеуко, ко сељантче, кошто је од гозведа дошло, али ће се брзо приучити, виђећеш, :ер је исте твоје памети, кошто сасвијем наликује на тебе, кад си био његовијех година, поче кнез.

— Јес, Бога ми, пљунути о руш, кад је био мали..

Амруш се намргоди, али како му у тај мах потлед отиде пут Бепове кафане, он зипу, пак развуче успе. Имао се чему и зачудити и пасмијати. Врата и сви прозори и цијело лице кафане „код Аустрије“, бјеху застрти зеленкастијем и ружимастидем огласима — Амрушевим огласима, штампани-

8