Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

1

16 _ СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.

јем у граду, који, већ од осам дана, бођаху очи по свијем ћошковима розопечким, али он није наредио да се лијепе на Бепову зиду. Напротив, пако се насмијао, сад му је криво што ће се моћи помиелити да је он кадар чинити дјетињески инад. И Амруш.се опет намргоди, разумјевши да је го Бирафина, работа.

=— Како зовеш — поче он, обративши поглед на Мићана — ја хоћу одмах с почетка чисту работу. Дакле ја сам ти, по разлогу, ђед, а не страц, (а, како зовеш, мени је мало стало да ме њеко чини млађим него што сам), али ја нећу ни то, ни сво, но ме зови: „господару! и говори ми „ви. То је прво, Па онда, ово су твоје ду жности: Пеја када те ја пошаљем, а устајаћеш вором. Прије неРо "легнеш, помешћеш кафану, а чим устанеш, 0брисаћеш прашину и распирићеш огањ. Већ, воду доносиће други. Што ћеш, осим тога, работати, то ћеш послије дознати, а сад добро утуви ово: ако те ухватим да се шалиш с млађима, или да шгрбази пршут, или да пијеш вина, бире, ракије, — ја ћу те добро истомезгати, па ћу те отправити откуд си и дошао. Јеси ли ме равумиог Је ли ово „чисто“ казаног

= Не може бити ништа чистије, Бог ти да! рече отац Мићанов. Е, валимо те Боже, што ти је чоек, који је обишао свијета! Зар бих ја умио своје дијете овако свјетоватиг

— Богме, страјић козе пасе! дада кнез. Без страха. од Бога и од старијих, нема ништа. Ако те, Мићане, стриц ишћера...

— Богме, ако. га. пшћера, ући нека. не долави, но куд зна главом, јер сам ја на чуду са још седмеро! рече отац љутито. Зар он, гладна уш, да--

— Е, оставите сад! рече Амруш, гледајући пут своје кафане, на којој се отвараху прозори. Па гледну на свој златни часовник. Хајде, дијете, тамо пред врата, па ме чекај!

Пред вратима Мићан се Пашу са. једном. дје–