Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

НОВИ СВИЈЕТ У СТАРОМ РОЗСПЕКУ. 123

— Лаку ноћ, капетан-Марко! Међер се свијет изједначи! Нема ти више, брате, мирна закутка: ни на Приморју! Е, Амрушу, убио те Бог! Лаку ноћ!

Крупни Амруш, гологлав и голорук, подбочиопраг своје кафане, па задовољно гледа своју „војску“ (тако је звао своје муштерије) и надзире Мићана и Фанику. Његове особине свак зна: не трпи попове ни једне вјере, кад псује инглески говори, цијени људе колико „ваљају и мило му је „истомезгати“, Мићана, али не пред другима, него вечером кад се“ кафана затвараше. Осим тога, Амруш је мрзио псе, али није давао маха, срцу, не желећи да, се ни у томе“ изједначи са, Бепом. Кад год спусти поглед под столове, те их види како се башкаре, њему се чело набере, а очи му нехотице траже згодну каменицу. Пси, канда су то разумијевали, јер су се увијек налазили подаље од његове ноге, а кад би га који погледао, као да говораше: „мрзи ти нас колико те воља, само нас не биј, као онај трунташ према, теби!“ Амрут. не миловаше ни берекинчиће, али, због поменутог“ разлога, допушташе им да се купе под мувром. Кад. њеки од гостију баци догорјелу дигару, гомилица голуждравијех дјечака дотрчи, па се грабе. Амрушпромрмља. „годем!“ и стисне песнице, па се обично искали на Мићану:

Пред старом кафаном бјеше све по старом начину. Глатку калдрму пред њом не скврњаше пасји“ скот. Иза пет-шест столова игратше се свечано бришкула. Стари Бепо, са својом кићанком на глави,. обилази муштерије лагано, готово нечујно, као утвара. Кад га зовну, да пресуди у њекој спорној: игри, он вазда мајсторски удеси, како ће бити: „добро јутро, чаршијо, на обје стране“. Кад га питају шта, мисли о Амрушу и његовој радњи, он пророкује“ да, ће све то мало трајати. — Ако има Бога, то мора: рђаво свршити, јер, прво и прво (Бепо дигне палад), човјек који нема иконе у својој радњи; друго, (дигнекажипрст), човјек који пије ракију кроза сламку; треће, човјек који држи „тудешке“ камаријере и т. д.

Џ