Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

ДОКТОР ПАОЛО. 5 ) 133

— Хоћу, тата! Разумије се, да то треба урадити, али сад, за име божје, смирите се!

— Иди! Иди! Ја у кућу нећу крочити, докле,..

— Немојте тако! вели Карло. Ми ћемо најприје сви у фабрику, па ћемо се договорити шта да радимо, а ја вас не могу оставити на путу! Је ли тако Амалија 2

Онда она поче заговарати свекра, а муж ухвати Кика ва рукав и дрмну њим.

Ва име божје, шта сам ја крив!; вели Кико...

— Не вичи! прекиде га Карло. Причај ми све како је било!

Кико исприча све што је знао. Онда га Карло отправи, па узе ода под руку, те пођоше најлак, и он започе:

— Сад сам начисто и знам шта нам треба радити!.. Онај несрећник је дошао, о томе нема зум- ње, али нема сумње да је потпуно луд! Само слушајте! Он понови што бјеше чуо од Кика, домећући помало значајнијим потанкостима, на пр. да је слушкињу ужасно изгрдио, да је по клавиру лупао као бијесан.

— Јаој! взапалиће кућу! јекну стари.

— Постараћемо се да то'не учини! одговори Карло. |

— Да, да, и то одмах! Одмах иди у општину!

— Не може то бити одмах!

— Него шта викну отац... Шта мислишг Зар да преноћи с намаг

— Ама, немојте да губимо свијест у овој тешкој прилици!... Вечерас се ништа не може, јер нити би суд, ни општина могли помоћи! Сутра је друго. Сутра ћу дозвати два љекара нека констатују шта је с њим, па ћу на основу њихове изјаве, отправити га у лудницу у Дубровник.

Стари се већ није могао опирати, него је само јечао и вајкао се:

— Јао! смрти моја! Лако је вама рећи „ејутра, али ја сутра нећу дочекати! Ја ћу још ноћас умри-