Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

134 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.

Гле 5

јети!.. Јао. казне божје! Двадесет. година око ми је

крвник! Ове ми је појео и упропастио ме! Влатом би

„Ра' претрпао што ме је стао! Сувијем златом!

= = Знамо, тала, али ништа не помаже! тјеши Ра, бин.

А стари настави:

— Јао, смрти моја! Сада дође да ми душу узме! Јесам ли ја то заслужног Шта сам ја толико догу зррајешног Ево се исповиједам свакога мјесепа, сваког јутра идем на мису. сваког вечера на веперње, сваке суботе дијелим сиромасима фиорин. пун фиорин, каошто знате! |

— Тако је! тјешт га снаха, узевши сина под

руку, и стиснув му мишицу, као да привуче. пазкњу

на њене ријечи... Сав свијет то зна, али бог шаље искушења, баш онијема, које милује! |

= Ти једно мислиш, а друго говориш! рече јој стари с горчином. Знам ја вас све! Јако је вама! Ви туђим зубма. једете! Па ко зна! Може бити да сте је договору с. онијем... с“онијем разбојником, да ми

душу уамете!

—- 0 0.107 уеинги Карло и застаде.. Какве су

то ријечи, тата:

— Ништа, ништа, хајдемо даље, хајдемо у ду-

„ ћан! Имам и ја свој план!

На тргу већ не бјеше много свијета. Угледав-

"ши свјетлост у „камари од рицевер“, они загтадоше

часком и Амалија уввикну: ..0, Маријо, смилуј сет“

· Онда, присјенком, испред низа дућана, што первазе

трг, прођоше до рогља, глје је Ивова чувзна .фа=

Срика“ мастике. Иво извади из шпагова, два голо"Ма кључа, откључа с натегом, уђе сам, нацеге пред

„врата свијећу у. свијетњаку са дугачким стаклеу Ним звоном, те је запали. До врата бјеху двије сто„тице. Отарн сједе на једну, Амалија на другу. Кар-

ло сједе на високу тевгу, син се наслони до звега. У тој пространој, мрачној изби, осјећаху се ми-

_риси од шпиритуса, агниса, пелина, метвице. ла

"дао и од тамјана, од мире, и бог вна чега јоли! Ира-

„_штна је просто гуштта. Блиједи пламичав освјет-