Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

ДОКТОР ПАОЛО: -- 185

љавао је полице пуне великих скленица чувене Ивове мастике, која. је, по увјерењу Розопечана, била боља од праве: грчке, сцијанске. У дну бјеше преградак, гдје су се видјели котлови, реторте, њекакве искривљене цијеви, кожна цријева, ковчежић и кутије без броја — права радионица средњевјековног алхемичара. 'То је била Ивова „свјатаја свјатих , гдје се вршила велика тајна фабриковања мастике, гдје људска стопа, осим Ивове, никада није крочила, гдје ничије око, осим његова, не бјеше завирило. И та је тајна за шездесет година, донијела. Иву велико имање, три, четири куће у Ровопеку и готовине, говорило се, преко сто тисућа талијера. Карло не само што није знао очеву тајну, него, у Јутрењим часовима, кад је стари фабриковао мастику, син није имао приступа у радионицу. Знало се само да ће му отац оставити само рецепт, да послије његове смрти настави богати занат,

Иво је био омален, плеђат, обријане браде и оркова; иначе, основне црте лица: грбасти нде, развратаста уста — бјеху заједничке одлике његове, синова и унука Једино, стари је имао здраву боју лица, и у осамдесетој години бјеше необично живолазан. Карло је био сушта слика Паолова, такође блијед, такође млитава и ужасна погледа, само лица њешто ширег и тањих усана. Зането, у шеснаестој години бијаше виши од оца, а сјем Колнарових тјелесних одлика, имао је у лицу њешто на матер, особито израз доброћудности. Амалија, родом из Сеоца, бјеше стасита жена у тридесет шестој години. лијепо сразмјерена, дугуљастих, румених обрава.

Дуго су ћутке сједјели, Најпослије стари устаде и поче ходати дуж тезге, па одједном устави се пред Карлом и започе љутито: | |

— Па, добро! шта, јег хоћемо ли ноћити овђенајк. а! бистра. главо, умјешни човјече, домаћице:

—- Ја идем! рече Карло са њешто жучи, стустив се низ тезгу... := Идеш, али не знаш шта, као увијек, иде

ђе, радиш али пе зпаш од“ постанка свог!. Реци ми, ђе