Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

136 ; СРПСКА: КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.

= Па у кућу!

— А ти, Амалија:

— Па шта могуг рече она уставши. —А. ти, Занетог

— Како ви заповиједате! одговора момтић, али

се приби уз матер.

Стари их погледа са презрењем и злоћом. На његовим крезубим устима развуче се подругљиви осмијак, а очи му сијеваху младићским жаром.

— Идите, изгрлите се с њим и оправдајте. се. што нијесте одмах дотрчали! Зготовите господску

вечеру! Дозовите музику... Збиља, Карлето мој, како би било да потражиш музиканте% Ти знаш, како он то љуби!...

Карлу задрхташе усне.

— Баш као да смо ми криви што је дошао, као да смота ми звали! И сами не знате шта хоћете! Зар је боље да се без краја предомишљамо, а он да запали кућу:

Кена узе под руку мужа и сипа. Пред кутњим уласком застадоше.

— Теби лупа срце! пита она Карла.

— Ужасно!

— И мени! дода Зането.

— И мени! рече она... Уђимо, па прилекајмо да се смиримо!

Уђоше у мрачни ходник.

— Боже мој, кад помислим да и не повнајом јединог дјевера, да сам одавно мислила е је мртав!

— А мени га је жао! шапну Зането... Мели све долави да плачем! Је ли баш истина, да је луд, а! тата,

Карло не одговори.

Амалија, додаде:

== Не чује се! Може бити да је : заспао!.. Хоћемо ли све троје к њемуг

= Не знам! одврати Карло и пође пред њима.

уза стубе. Пред стакленим вратима опет застадоше. ар ло закуца, отвори, крочи једном и остаде тако.

: