Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

ЛОКТОР ПАОЛО. 137

Паоло је сједио на канабету са прекрштеним рукама. Пред њим на поду бјеху растворена оба ковчега; хаљине и друге ствари бјеху разбацане по канабету. Свијећа догоријеваше.

Карло замумла њешто, држећи све једнако за. кваку.

— Ба! учини Паоло устајући... Или напријед, или натраг! Остарио си и ти прилично!

— Године су, брате! рече Карло и покуша да се насмије. Они се дохватише прстима.

— Двадесет и једна откад се не видјесмо! дода Паоло. па. се пропе на прсте, подбочи се, изврати главу и сави ртењачу, да се гимнастички протегне. Али се брзо исправи угледавши Амалију.

— Ово је моја Амалија! рече Карло.

Она, збуњена, приђе и стиште руку дјеверову.

— А ово је мој јединац, Зането! настави Карло церемонијалним покретом руке.

Дјечко пристули оборене главе, повлачећи очима. Отриц му положи једну руку на раме, а. другом исправи му главу, рекавши:

=— Гле! Већ младић!

Карло стаде умивати руке „на суво“ и започе:

= Е. па добро нам дошао!

Ба, то већ — Паоло не доврши него додаде:; = Па изволте сјести!

Ове троје сједоше на канабе, трема Паолу и заћуташе. Онда Амалија скочи и изиде говорећи:

_— Ах, та глупа Марија, могла је бар дијзлу свијећу донијети!

Докле се она не врати, њих тројица ријели не проговорише. Она донесе двије свијеће у сребрним овијетњацима, па их стави на клавир, а трећу угаси. Према већој свјетлости и снебивање постаде веће. Погледи су се летимично и бојажљиво укрштавали, само је Зането посматрао стрица, са, разјашљеним устима.

— Па шта ради тај младиће запита најлослије Паоло.

— Учи код фратара, као и ви њекад, одговс ри

Амалија. ;