Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

145 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАПРУГА.

вота; она би, одиста, радије задавила Ивану, него што би пристала да се уда за „Латинина“. Док је братанична стојала на вратима и маштала ко зна о чему, дотле је тетка прала судове и грдила:

— Потоп да Бог да! Потонуо им, да Бог да, и мали Божић и њихова Три Краља и њихов свети отац папа и све њихове фандоније! Ах, ниједна вјеро, да ми је доживјети да те Руси униште! Хоће, ако бог да!... Свјат, свјат, свјат, Господ Саваот! Улри по мозгу поганију!...

Округли часовник на стијени закврча и лоте избијати осам. Ивана се врати к оцу и рече:

·_— Ено стрика Пипа. |

Па донесе карте, таблицу и креду, па отиде, да паточи квартуч вина.

Пипо, рибар, становао је чак на обали, од прилике на километар даљине, а ипак, грмјело, пуцало, Пипо не изостане да по вечери с братом не одигра три партије бришкуле.

Уђе и скиде огртач од навоштенога. платна. На глави му бјеше кожна рибарска капа, налик на шлем. Био је омален. Његово оштро, жуто лице, са поткушенијем, сиједијем брковима, са ситнијем смеђим очима, као да се вјечито подсмијеваше. Никакве сличности не бјеше између та два рођена брата, а сличност између Пипа и Јејине бјеше у грбастом носу и развраћеним устима.

Пошто назва Бога и сједе, Пипо додаде:

— Оде им стара година плачући!

Па одмах узе мијешати карте. |

— Нека валај! прихвати Мишо. Не бих дао ову кишу за десет вијорина! Чим свршимо, лећи ћу! О-хо-хо! ала ће се спавати!

Јејина ив кухиње довикну:

=— Је ли, рече, да им оде година плачући“ Нека брате, нека! Плакала им свака, до вијека!

Ивана сједе према стрицу и налакти се.

Одиграше двије партије без ријечи, курњавећи из кусастијех лула. Кад започете трећу, уђе Тони

ЈЕ Је.