Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

157 =. СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.

= Шта кажеш

=— Иван! рече факин гласније... Молим вас, је ли жива

= Од кад је у Америци“ | Е

— Има већ четрдесет година! Молим вас, је ли жив“... 0, света Дјевице, а ја га сањао недавно!

= Је ли вам кадгод писао тај Иванг

— Никада! -

— А јесте ли иначе што разабрали о њемуг

= Ријетко!.. Поњекад!... Је ли живе

— Како си ти живио с њимг

— Ја сам га и прозвао Тртком, да опростите. јер бјеше кусаст!

Антун уздахну и додаде:;

— Ја сам, господине, свој род љубио, а што су они сви губе, осим снахе Думке и Јосипа, зато нијесам крив! А с њим, с Иваном, нијесам се свађао. Зато сам Ивана често сањао, и увијек лијепо! = Бог зна— доиста је умро!

— Умро је! потврди судија... Прије четири мјесеца умро је у Америци, у једном великом граду! Дошло је писмо од нашег конзула одонуд!

Антун обори главу и узрујан започе:

— Бог да му душу прости!.. Зарадићу и платићу му за душу један помен, јер знам да оне наше рђе неће то учинити!. Молим вас, шта пише конзул, — је ли наш Иван умро у биједиг

— Напротив, оставио је велико имање, — готовијех дванаест хиљада долара,-а то чини око тридесет хиљада фијорина. -

. — Гледај ти! узвикну Антун.

— А шта си му тиг Како сте рода Брат од стрица! = Дакле, најближи. .

— Не! Ја сам му исто, што н фратар и Јосип и Думе!... А је ли имао дјеце

— Није се женио!

— Хо! А ондаг

— Наредио је писмено да доходак од тог имања ужива онај Беркас, који је најстарији по годинама.

|