Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

:154 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.

|

"дио плеткарења, како ће га згодније преварити! _Дође му да „старом Пупавцу сатјера у грло оно њеколико пушљивијех зуба, али се трже, јер помисли да би им баш добро дошло, да он падне тамнице! Ко знаг Могуће је да би му Пупавац дао у јелу или пићу мало млетачког „беверина ! да то -се прекрсти и побјеже.

Од суднице до велике ложе (старинске опћинске зграде), куда иде главна градска улица, тјескобна, са високим кућама, а једина права, Антун се упути са ватуреном капом, звијерајући лијево и десно. На тргу, гдје се сучељавају величанствена. старинска саборња црква и „ложа , не бјеше никога: сунчани зраци одсијаваху са плочника у Антунове закрвављене очи, те изгледаше трештен пијан! Одатле пође још брже и дајући маха својој навици, кад је узрујан, започе гласно говорити сам собом:

— Не вјеруј никоме, а. најмање својима! До сада нијесу марили за. мене, а од сада, ако ово буде истина, жељеће ми смрт!.. 0, Боже, може ли ово бити истина! 2 Ја, ја, Антун факин, постајем богат човјек! Ја, пијем рума, најфинијега рума, јамајке. колико год хоћу и пушим цитаре вирђиније и могу устати кад хоћу, лећи кад хоћу, вратити у коју хоћу кафану и гостионицу! Имам и слуту, а држаћу га, да му сви други завиде, да се свуда хвали: „Е господара као мога нема у свијету: Јеру до бру је ласно добар бити!... Па онда, брате си ми мој, поклањаћу цигаре факинима! Зашто не“ Баш -Јерети и Крљугу, којима сам често отимао мокуле (кусатке)! Они ће се онда чудити и говорити: „Гледај ти, молим те, шјор Антуна, како се он не стиди својих старих другова!; Е, валај, право је што је Бог погледао на њега!“ — А зашто не бих помогао, "особито оне, који су са мном патили, а никад ми зла не пожељеше 'Га лако је бити добар у добру! А зашто нијесу добра господа; Зато што се не боје Бога, — него њеки кажу да га и нема! Пи, на њих! ...Носићу се, што се каже, као сердар, љешше него