Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

у

СНАГА БЕЗ ОЧИЈУ. 2 168

чиновић. И тај је послуживао годину или двије по Дубровнику, али је био немирне нарави, небојша, и кавгаџија, те се није могао скрасити ни у трговини ни у занату. Зато ступи у аустријску војску као добровољац. За много година Васо није имао никаква гласа од рођака. Истом по свршетку талијанских ратова, прими од њега писмо којим му јавља да је постао официр. Послије су се дописивали по једном по два пута у години, што је трајало њеких двадесет година. Најпослије, капетан Мићо Горчинић пише брату из њекога. гарнизона: у Галицији да је добио „јеђупатску болест“ у очима, која се не може излијечити, због чега мо-. ра у пензију. То је било крајем зиме, а почетком прољећа капетан Мићо стиже. „Лако је вамислити како је било рођацима при првом састанку, након тридесет година откако се растадоше као дјеца!

Мићо је био веома" крупан. Врат, мишице, груди, бијели збијени зуби, густи риђи бркови под кукастим носом, све то одаваше необичну мушку снату. Главно му је обиљежје било, на први мах, што се много смијао. Свака ситница могла га је навести на смијех, а то даде Дубровчанима повода. да мисле е је капетан мало ударен. Чувени дуоровачки филозоф онога времена, Дум Иван Отојић, једном пред кафаном. кад је била ријеч о томе, рећи ће:

— Може бит, да је ударен, а опет може бит, да ти човјек има баш од нарави моћ, којом свачему ухити смијешну страну! Јер све на свијету, почињући од Бога, па до онога што може зимислити | њеки офичо у пензиуни, има, своју смијешну страну!

Разумије се по себи да се рођаци не раздвајаху. Кадетан се настани у кожара. Заједно су шетали и у кафану ишли. Више од једном у шетњи __Васо би чуо, иза леђа, оваже опаске:

— Ма, богарети, откада је војвода Васо тако спиритозан (духовит), да му се они рођак смије ко махнитг >

11%

Ц