Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

_ - 166 5 - СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА. Зи

Јако а питко конавоско црно вино учини да. Џиво први даде маха препуности свога срца и извезе здравицу капетану, називајући га „јунаком Кустоце, Солферина, Садове“, мучеником осјећања дужности, који је чак свој очњи вид на коцку ставио, да се не огријеши према човјечанској дужности. — „Јер, да, је наш дични брат послушао савјет љекара, те отпустио болесног свог слугу, не би му прионула грозна болест која та мучи!“

Затим се Џиво занесе у дјетињство обојице ро–

ђака, "напомену јунаке из њихова братства и племена, заробљену Херцеговину и њезине наде, истакну чудну судбину, која је браћу на четвртину вијека раздвојила "неизмјерним просторијама, па их, „под јесен живота“, опет саставила, да се до краја живота нагрију на сунду братске љубави!

Васо је плакао од ганућа, а Мићо се грохотом смијао. Па обојица, раздрагани, почеше се сјећати давне прошлости, па открише намјеру коју су до тле крили, — чим почне јесен, отићи ће заједно у Херцеговину и задржати се докле капетан потпуно не оздрави.

— Јер, треба да знате, рече капетан Џиву, каошто у Бога вјерујем, тако вјерујем да наше бабе знају много штошта, боље него ли љекари! Ја сам запамтио како је њека наша баба лијечила. баш од очних болести. Дође боник, лежи у мраку код бабе и она га запаја само сурутком, која човјека, иструже, то знате, те јадник богоради да му се да, дајбуди, мало каше. Аја! Баба не да ама ничега „крушна“. Најзад, једнога јутра, посаде боника на ниску столицу, покрију га по глави, а баба поднесе једну велику чинију с водом. У чинији је тиква, у тикву удјенута запаљена свијећа, и баба, мрмољећи њешто, почне бацати траве на пламен. Дим од трава уједа очи боника, и он стане јечати и хоће да скрене главу, али га двојица чврсто држе. И, вјерујте, не прође два три минута, а из очију почну падати на свијећу и на воду као бијели кончићи!

И ДЕ Иље РВИ