Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

: Ј СНАГА БЕЗ ОЧИЈУ. 178:

капетан“. Шиву се стеже срце, јер је увјерен био да је и капетан свршио. "Али, на Џивово велико чудо, на унутрашњим степеницама манастирским напђе на капетана, који сјеђаше исто онако, као и прије боја. Џиво видје да су му панталоне испод десног кољена крваве...

Младић викну:

— Ва, име Божје, глје стег — Ви сте рањени“

— Није ништа, огребао се мало... Но, па шта јез гдје је војвода“ шта ће се сад“ зашто смо се на врат на нос повукли“...

Џиво му кава каква је наредба изашла. Капетан поблиједи и устаде, као разјарен лав. Њеко га претече овом примједбом:

__ Та за Бога, ваљда војвода и остали Херцеговци боље познају овдашње земљиште!

Капетан се окрете саркастичним изразом и викну:

— Вапљеват, што каже Рус. Запљеват на све! Хајдемо натраг!...

Дубровчани пођоше истим путем, којим ојеху и ДОШЛИ.

Пошто се одмакоше, навалише на капетана, да му рану прегледају. Не бјеше опасно: зрно му је тробило лист од ноге, али, по свима знацима, не оштетило жила. Завише му рану како су умјели, па онда с доста муке стигоше у прво село преко границе, гдје ће се одморити. Капетан сједе под једним дрветом. Остали почеше претресати догађај, који им већ изгледаше као њеки сан. Ови су говорили у један мах, истичући сваки свој страгегијски таленат и пророчанства. "'Тврдо су увјерепи били да ће до њеколико дана Орбија и Црна Гора отласити рат Турској!

Олучајно наиђе сеоски поп, те стаде слушати, и на, један мах проговори:

— Каква Орбија, каква Црна Гора! Наша ће војска, заузети Херцеговину!

На те ријечи капетан диже главу.

— Чија војска“