Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

174 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.

— Па војска нашега цара, да чија: Да није то у изгледу, зар би фратри око Неретве и у Попову пољу дизали народ на оружје: Џа зар би се и ви, као царски официр смјели мијешати, да није тако...

— Уф! викну капетан, хватајући се за глазу, па, се диже и лагано приђе попу, те га запита:

— дбиља, ви тако мислите;

— Него каког рече поп, веома зачуђен...

Капетану нађоше у селу коња, те пођоше пут Приморја.

Кад се мрак ухвати, капетанова огромна. сјенка отегла се фантастична према обворју. Погружени и ћутке иђаху младићи за њим...

Што се гушћи мрак хватао, капетан је на коњу све већи изгледао, докле, најпослије не. доби такве сразмјере, да изгледаше њешто надприродно.. И одједном се Џиву учини, да оно не бјеше живи створ, да не бјеше „она снага без очију, него да. оно бјеше један символ снаге српскога, народа, снаге без очију!...

Сутрадан око поноћи, у једној соби официрског одјељења дубровачке војене болнице, пуцањ разбуди послугу и једнога љекара...

уди дотрчаше и констатоваше да се убио пенсионирани капетан Горчиновић, који је тога дана. примљен био на лијечење!

Пељдим 1-