Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

ПОВАРЕТА (СА ДАЛМАТИНСКОГ ОСТРВА)

Између града и острава стакли су море у одбљеску жарког сунца на западу. Ка острву мили чамац, у којем су двојица: један весла, други сједи на крми. И ако је тек почетак априла, сунце силно пече, те су скренули главе ка далеким брдима, од којих су њека још покривена, снијегом. Чамад је гломазан; веслар је средовје ан, по изгледу више факин него поморац; на крми је младић збојит, препун снаге, у одијелу парскога мрнара. Кад се отискоше с обале градске, чича је питао младића: ко је и одакле је, колико ли је служио, познаје ли овог, оног од својих другова, па ућуташе. Јер млади острвљанин, Јурај Лукешић из Крапна, не бјеше изузетак међу својим земљацима, није био брбљив, ни наклоњен повјерљивости. 'Оједио је и пушио мирно, гледајући око себе ствари мирно: воду и ваздух.

Мало помало, острву се откри обличје; најприје угледаше шуму и у њој високу звонару. 'То се налази на једном крају острва, а на, другом је село. Стољетна борова шума и манастир у њој одликује острво Крапан од свију осталијех.

Одједном поцрвење зреник иза Крашна, плискавице почеше пљескати по површини, а крупније рибе у већим гомилама јурити мимо чамад. Тада се Јурај трже из свога, дотле непомућена мира, те уге од старога десно весло.

У први сутон брод зарину кљуном у пјешчину пристаништа. У исти мах забрујаше звона, на манастиру. Јурај искочи и остаде на, мјесту, гологла, у молитви. И стари веслар, прије но што ће се оти-