Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

176 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.

снути натраг, поздрави капом чувену „Госпу од Анђела“. |

Брзим корацима упути се Јурај ка улици, која се може назвати главном зато што имају још двије, упоредне, много краће. Куће су све од камена, мрке од старине, на један и два боја, са осредњим прозорима и зеленим капцима; мало која да нема и педаљ дворишта, где је стаја за магаре и склдадиште лове и трулог, ископаног чокоћа за огрјевДа младић бјеше из каква далека краја. па да га је случај нанио на острво, морала би га језа обузети, што је село потпуно нијемо, што нигдје не види живе душе, ниоткуд људског гласа, као да је све куга поморила! Али је Јурај знас, да су готово сви његови земљаци на својим баштинама. преко мора, у селима Рожине и Јадртовац.

Његова кућа бјеше на крају главне улице. Он дође к њој с наличја; заобиђе је лаким корапима. и сукоби се с дјевојчипом од седам осам година, која стајаше на високом наслагају лозе, поврх зида од дворишта. Кад стаде према њој. као да је с неба пао, дјевојчица хтједе викнути. Мрнар шапну „-Јоји“, стави трст на уста, па рашири руке говорећи:

= Хајд! Окоч! Хоп! |

Мала му скочи у наручје. Прекидајући пољунце, Јурај питаше: „А шта радиш ту на лозју: А ди је маг. 3 — М је у кужини, одговори Јоји, држећи га за руку и скакућући... А ти си доша! А ја сам скакала, озго, јер је Миш река, да ја не смим скокнути!

Јурај је уведе у двориште говорећи:

— Не ваља с висине скакати! То није за дивојчице! А Миш је магарац, кад те на то наговара!... Хајдемо сад полако, полако, да (се ма зачуди!

— Да је припанемо; шашну Јоји.

Јурај стаде на вратима приземне собе, која захваташе цијелу дужину кутњу. Два прозора напремасе бјеху широм отворена, те још бјеше доста видјела. Његове очи обухватише све; свака ствар бјеше (на свом мјесту, како их је оставио, безмало,

мане + и