Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

240 < СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАПРУГА.

Пошто сједе, окрете се трупом напола и стави нову торбу преда се и рече:

— Баба поклонила Јусуфу нову новцату торбу = шта мислиш!

____Из торбе извади цијелу погачу, печену плећку прасећине, и скленицу вина, а за тим извуче иза појаса ножић и даде ми га, рекавши:

— А то је попудбина! Једи господине!

Ни на крај памети не бјеше ми, да бих могаб. јести у то доба, али кад неочекивано дође преда ме печење и погача, прохтје ми се-силно, као да сам дотле само то желио. Брзо свукох рукавице и наклопих се, готово као што би и Јусуф, само што. бн он жватао спорије.

Не бјех ни опазио да смо већ стигли до злосрећне коњевичке крчме. Била је затворена, али врата на мањој згради бјеху отворена, а крова њих куљаше дим. Јусуф отрча онамо и стаде у диму, пред вратима. По покретима руку, судих да с њеким разговара, што је врло мало трајало. У чуду се питах, шта то може бити“ Ваљда њека порука од Борила Равмановићу“ Кад се врати, мрднух главом, а он, сједавши, одговори:

— А. ништа! Нека знају да п ја њешто знам:

Ја га гурнем и покажем остатак јела, — три четвртине погаче и половину плећке.

= Вала! вели Јусуф. Ко велим: „на путу се!“ И то баш на путу се путује, а не, рецимо, да сам у кући! Дакле. велим, да се с помоћу божјом смијем омрсити! - |;

Прекрсти се, па започе лагано „слагати“.

Мене вино загрија изнутра, а с поља ме озари сунце, те задрпјемах. Лако ли се угодно изненадих, , кад ме трже глас Јусуфов...

Бјесмо пред старим зратима града Ребеника, одакле смо нас тројица пошли, лрадесет и четири паса раније!

Ја препоручих Јусуфу да не прича по граду догађај у кртми. Дадох му напојницу, па отидох смјеста ка олижем старом лијечнику. којега, зас-