Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

БОДУЛИПА 23-

ка чини се човјеку да се никад није ни раздвајао..

Најпосле запитаће га ко је, откуда је, рашта је дошао — па ће га напутити зашто треба а и зашто не“ треба, савјетоваће га и искаће савјета, а највад завршиће масном шалом..

0 - тога, ко је с с Розом „пробаратао“ макар њеколико ри јечи, неће је лако заборавити. Не бјеше путо који би к њој сврнуо а да јој не донесе бреме“

оздрава — често и од чељади, коју је она и позаборављала, јер како би могла запамтити све своје“ „внанце“. Ко питаше за Нови, питао је одиста, је ли жива шјора Роза. Новљанин опет чудио би се да му поменеш завичај а да се не сјетиш ње. Та она бјеше „знаменитост , жива знаменитост новска, поред старе и мртве градине, поред Савине, Оуторине“ и — свега другог. — Официри, који њекад бјеху ту у посади, и чиновници, отолен премјештени, шиљаху јој поздраве, по порукама а богме и писмено. 0" празницима примала је од тијех људи визиткарте, љубавна писма са насликаним срцем и цвјетићима,. иконице, њекакве друге слике... и све што хартија може подносити. Она им не остајаше дужна, не бојте се, јер колико да бјеху домишљати, нијесу јој били ни шегрти у томе. Дешавало се да стигне у. Нови какав млад човјек од те руке и да донесе запечаћено писмо на Розу. Како она не бијаше писмена, то би читао један од гостију, а навлаш би удесила да то буде у скупу. Већ у писму свашта, а обично и то, да се листодавац препоручује као вгодан младожења, намијењен баш њој. Изненађени јуноша, једио би се да може од — смијеха, а у толико та Роза, загрли и ижљуби, па му засуче брчиће, глади га И..

Кад. се оно бјеше слегла у Боку међународна, флота, ради предаје Улциња, бијаху три четири адмирала, а већ не питај колико ли бјеше часника, чиновника И војске. Сав тај бијели свијет изређао се код „Мрнара“ и сви према Рози бјеху одмах прве“ недјеље као и стари гости. Руски адмирал бјеше човјек ократак, трбушаст, и на први поглед мало су—