Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

| -24 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.

"ров. Њега је Рова брзо припитомила, те је чисто уживао да га она задијева. Оваше га „государ трбуско“. „А ди си ми, государ трбуског Јавли нека, "те носе, јер си ми зиво срце понио!“ — Њих двоје ојеху се тако тијесно спријатељили да га је опа, ис"праћала тапшући га по рамену. Можете замислити, на колико чудо укрућенијех часника.

Али најмилије јој бјеше задиркивати попове, „особито латинске, те бјежаху од ње као од куге. Ако би који насио, тај је одиста извањац и њој невјешт.. Чим попо сједне, Роза не шаље „малу“ да та послужи, него трчи сама. Гости то знаду, пак се прикупе. Она му се клања и милелале око њега, "па заоколи отуда, одовуда, пак најзад посред сриједе у најмасније. Ако се стане грдити, онда се и она тобоже ражљути, избуљи очи, па се дере на сав ттлас: „А зач ти мени намигујес, а; Ча ти мислис "ди сам млада а липа а без муза, да сам за. свакога, а2

Поред свега тога била је Рова прилично побожна. Као што рекосмо, свијећа јој увијек гораше пред Исукарстом. Кад год не би могла спавати, а нема -б ким. да „пробарата“, онда би чатила рузарије. У цркву је ходила о великијем празницима, а исповиједала се једном у години, велике недјеље, у мана„стиру св. Антона. Зато је сваке године шиљала на дар пршуту старцу гвардијану. Постила је петак и "суботу, а уз часни пост, по три дана у недјељи. У "очи велике Госпође православне није ништа, јела „сушила“ је, као што кажу острвљани. „Јер, говораше — „сви су свеци могући и милостиви, али ја знам да је хришћанска госпа најмиракулознија. „Ја сам то очима видила!“ — Сваку је шалу могла поднијети, али да се не шали с вјером. Њекоме несгрећнику, (био је царински чиновник), никада није опростила што је бацио зрно боба пред „Исукарста“, па утулио пламен и окрњио лампу. Су„ботом је дијелила просјацима по стотину новчића, за и осим тога дана не би пустила убога празнорука са својијех врата — премда, додуше, не би благо“словом пропратила оно што би удијелила.