Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

БОДУЛИЦА __ 725

Не знам да, ли из побожног осјећаја, или што јој, тако бјеше мило, радо је кумовала, малој дјеци. 'То су сиромашнији мјештани умјели употребити. Било је кућа, с којима је везивало петероструко кумство. Требало је видјети шјору Розу кад обуче плаву хаљину од тешке свиле — „од праве правпатемлетацке свиле, коју ми је покојан капетан Мато купијо у Млецих, оне године кад бјеше колера“, причаше она — а у уши удјене китњасте минђуше, какосе кочопери по улици, носећи на крст дијете. (О тога је половина Новога зваше кумом, па и старији гости.

Роза не умијаше писати. Оитније дугове писале „мала“ кредом, а крупније словима и цифрама, по ребрима од полица За крупније дугове што се у књигу уносе, као и за дописивања са 'ТГрстом и са пријатељима, служио је њеки шјор Зането, изагнани судски пристав. Роза је пак држала, свој рабош. Бјеше то црна ђачка табла, коју је она брижљиво хранила под кључем. Често вечером, кад није навале, она извади таблу, па гледа чудне знакове, што је ту ишарала, брише, домеће. Није бранила. да и други то гледају, али никад никоме није хтјела, повјерити шта је то. Ту су ти потеви у сваком правцу, крстови криви и коси, внјездице, па онда њекакве рогуље и шкорпије. Њеки су гости нагађали да ће то бити какви потајни дугови, други мишљаху да тијем она биљежи добит и губит — дакле билане. А без тога Роза, је имала врло добро памћење“ — као и сви неписмени трговци — те је често испраљвљала погрешке Занетове, а малу већ није никад пуштала да, сама срачунава. Једино... а за што баш небих казао... једино по вечери као да би се мало побркала. Њеке бекрије најниже врсте и не долажаху него тада, па су се јавно хвалили, да јој у то доба могу занијети барем трећину од онога што попију. Зле дужнике, (а бјеше их заиста много), па и“ оне што су јој очегледно занијели, није судом гонила, али их је грдила јавно, кад год би јој се при"лика дала. На пр. њекоме је добро порастао дуг,