Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

26 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА. _

а сумњив је може бити, те му Рова поднесе рачун. Он се изговара, да не може одмах подмирити, него да. ће наскоро, Роза га само добро гледа у очи, гриска своје танке усне и тресе рачуном по длану. Онај, видећи, е га се не кани, улаже свеце и бога, да ће дати чим до новаца дође. Сада Роза плане, па ће засути: „чим, је лиг колико их се клело даћу чим то, чим ово!г Она погрда ајунто (ађунто, судски пристав) зар није говорио: послатју, Роза, чим додјем у Дубровник. Паг педесет липих фиоринат! апух! Опај губави сјор Кике, ето је побиго вапором, није и он засиња седесет!г Онај јарац... и т. д. изређа их у душак поворку, а свакоме при"дјене што га иде...

Што се тиче Розине прошлости, њу је знао свак у Новоме. То је обична, сасвим обична „историја“ тамо, те да није због Розе, не би имао рашта ни ка-зивати је. Родила се на Вису одкуда је највише дошљака у новскоме крају. Рози је било петнаест година, кад дође у Нови да тражи службе, те се најми код њеке старе дјевојке од властеоске куће Буронића. Газдарица бјеше зла женска — као што су обично усидјелице, а особито ако још и кољеновићке. Ни једна слушкиња није могла издворити једну обућу код ње. 'То је већ б"ла пословица: „зла као Маргарита Буронића.“ И Рози је, разумије се, "брзо дојадило, а ипак остаде дуље него остале. Томе су се госпође Новкиње најприје чудиле, а по томе стадоше се јагмити, која ће малу бодулицу премамити, али залуду им би све, бодулица оста код Мартарите и наврши годину.

Баш у то доба дође у Нови њеко момче конаво«ско и прибије се код једне своје ујне, прилично имућне а самохране удовице. Звао се Радуле. Бјеше то, причаху, висок клепак; јак као мавак и ако не бјеше још навршио осамнаесту годину. Како бијаше дроњав, ујна му поклони хаљине пок. ујака, -те му штроке конавоске гаће једва допираху до коље„на, а рукави од гуња мимо лакте, — еле исти удес као и гусјеници Розиној доцније. Поред свега тога већ