Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

БОДУЛИЦА 277

трећега дана бјеху га сити и његови врсници и новски пси. Море, што је тај могао да згоди бубуљем: куче, гдје га само назрети могаше, то да се прича! А одмах заврже кавгу с њекијем младијем ковачем, за кога се донле мислило да је „непобједим,“ те га радуле излијема на мртво име. Толико је доста, било, да му се сви уклањају. На чесми хтио је увијек да захваћа најпрви, иако се ту ред чекао, па му је свак и попуштао осим — мале бодулице. За дивно чудо, он се није на њу косио, али кад му се њеки наругаше да, се загледао у њу, Радуле је немило ћуши. Бодулица се у час прибра, па што је икад. могла, лупи га ромијенџом по главурини. Срећом ту би много народа, те их раздвојише, а шћаше јерастргнути као вук јагње.

Бијесни Радуле досади брзо и ујни Јањи, те га. четврте недјеље отпрати откуд бјеше и дошао. Али не прође много, ево ти опет Радула праћена мајком, стринама, теткама. Сав тај женски милет облијеколи удовицу. „Та, за бога, дијете је, лудо дијете! Ако је у чем и „валио“, може му се кроз прсте гледати у онијем годинама! А више неће, ље неће, обрека, је и пред попом и заклео се! Па ако неш опростити своме, коме ћеш ондаг А коти је ближи од. Радула: Погледај га! Је ли исти покојни Антуло, ујак Прави правцати он! Његове исте очи, његов: нос и ход, и ·... Као да баш тијем и набрбаше мекоту у Јањину срцу, јер не само што га прими, но га је њеколико пута изгонила и опет примала. Шта ћеш кад толико наликује покојном Антули! Може: бити да је збиља свакога пута бивао по зерицу мирнији, или — што је приличније — да се ујна навикла на Ћћуд нећакову, еле он најзад оста с њом.

Рова не оста код шјоре Маргарите ни полу друге“ године, јер ова на пречац отегну своје племените: пашке. Умрије од капље, иако бјеше суха као укљева. Пошто власт намири трошак око укопа и исплати старије и главније дугове; преоста толико, да се бодулици да половину најма. Оад Розу зову у службу боље и боље куће, нуде јој добру плаћу, об--