Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

28 __ СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.

ричу да ће је удомити. Аја! неће Роза више код го„споде, но се склони к њеком свом земљаку лађару, постаријем ожењену човјеку.

Њекако мало након тога свиђе се и Радуловој ујни да промијени свијетом, те остави половицу свог имања нећаку (њешто тисућу талијера), а половину манастиру светога Антонија. Сад је Радулу Пиводићу први посао био да свуче конавоско широко одијело а да навуче талијанско, и да натакне кло„бук, па онда тражи цуру. Оно, истина, нијесу му ве наметале, није могао пробирати, али млад и здрав као што бјеше, а — према мјесту — и богат, могао је изабрати жену према себи. Него... би олпо што је суђено, једном ријечју: Радуле Пиводић узе Рову бодулицу!

Како је то било, сам Бог зна, али се зна, како је Рова причала, па може јој се баш и вјеровати. Кад би је задијевали да јој је Радул ваљда омилио онда на чесми, кад се оно измиловаше, да су они аштиковали још за живе ујне, и тако напријед, Рова се кунијаше да ништа од тога не би. „ЉБлавене ми го«спе,“ — говораше она — „није ми пикад бија мил ни колико јавал, него ме вазда страх било од јега.“

„А да како пође ва њ Роза, јадна.“

„Ма сам вам стотину путах прицала како је било!“ (А јест више од стотине). „Него кад навају јете, ево казатју опет, а све право, грисне ми дусе, ка да тју сад умрити!“ |

„Било је на мали ускре. Кад је мркло, ја ка и сваку веце додјем на воду. Оићам се добро, ја таман на врата од града, а зазвони ура нотји, те поцнем се молити Богу за покој дусе сјоре Маргарите. "Тако ја ходим, не мислетји о злу, кад ли ево јега. << пијаце у тисни сокањ па ми припричи пут. Ја се припадох, али јопет викнух: ста хотјес“... Ста имас посла с меном““

„Мучи, „бестијо, не дери се!“ вели он. „Имам < тобом говора!“

„Каква ти говора с меном имас!“ велим ја, а све ивмичем.