Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

44 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.

Тада га браћа ноћу пренијеше у кућу.

Док је он у тлапњи булазнио којешта, тужна Ика нарицаше, а у потоњу поче да се'тјешти:

— Зло је при њему рођено, као и покојноме оцу! У крви им је тако. Ви сте се уметнули на ујчевину, Богу да је хвала! Али, видите, могао би се: поправити, ако преболи.

— До Бог да! — говоре браћа.

— Може, може, бива тога... Памтите ли покојнога Вујанаг Је ли, да је био красан човјека Јест, али у младости не бјеше ни мало бољи. од нашег Илије. Мати му немаше до њега јединца, па. опет јој дође да га прегори, јер отиде босонога Госпи на Врхпоље и рече: „Госпе моја, или учини да се 10 прави, или га узми к себи! Кад се јадница врати кући, затече Вујана смртно рањена, у завади, један та сусјед удари ножем у слабине. Али, преко надања, оста жив и поста миран као јагње окући се, еле прави човјек!

— Видите — настави послије дугог мучања гријешна ти сам, и ја сам намишљала да учиним завјет, исто као и мати Вујанова, а ово се одазивље!... Тешко мајци, кад до тога дође!

Браћа се наплакаше.

Болест не савлада Илијину тврду грађу. У дуом опорављању имао је понуда, које су куповане биле знојем његове браће. То га дирну, те, Кад му се снага поврати, поче радити уза њих, сврћући по мало странпутице, колико се могло подносити...

Једне недјеље бијаше Ика сама у кући, кад Илија утрча без душе и закрачуна врата изнутра.

— Што јег — тек изговори стара, а с улице засуше бубуљи у врата. Диже се граја:

— Отвори!... дај нам га у руке, или ћемо ти разорити кућу над главом! — вичу неколицина, гађајући непрестано. |

— Немојте, браћо, ради Бога! — стаде преклињати стара, па, да их умоли, ошкрину врата. У исти мах згоди је камен у груди, те паде наузнак, сао свијећа.

Јуди смућени због нехотична зла, побјегоше.