Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

ПОШЉЕЛЊИ ВИТЕЗОВИ. 51

МИ __ пмеииванна НИВО

на првоме поду, мали Десети, а истог дана пред вече испусти душу Матилда. И тако не би суђено ни матери, да се нагледа' дјетета, ни пуковнику да му кумује, како бјеше обрекао.

Ронрон бјеше велика разбибрига млађаном властеличићу, који се одхрани више лијековима, него Тарофолинијем млијеком.

Кад је Десети по годинама могао изучити малу школу, тада му отац најми „мештра“ Лују, ислуженог учитеља. На већој муци бјеше сада Лујо са

болешљивијем племићем, него њекада са 50—60 живолазнијех тежачића. О овијем је, додуше, морао бити по пео дан, ал је бар царевао над њима: један клечи на пиљцима, други дуби на једној нози, трећега. разалео, овоме испрашио тур; ономе длане, — често, борме, спопани „божји потребач“, те млати њим лијево и десно, по главама и труповима. Тако је бивало двадесет година, са гомилама ђаволића, а сад пред једнијем... поста мањи од макова, зрна! Њему Лујо тепа, тобож од милоште. Само кад се племенити ђак ва свијем пропеваљали — ре“ пимо кад иглом боцне мештра у стетно —- тада, ЈТујо скочи и... шмркне духана два пута, више него обично, пак ће озбиљно:

__ Молим, шјор конте, да никада већ то не учи“ ните! Сад слушајте: бе, а, ба, бе, 0, 60...

_ — Шта је Ронрону, шјор мештрег Што се врпољи“ Да му није још под крилом“ — прекиде га дијете. | |

Лујо лагано растегне крило папагајево, те издрељивши очи кроза аеленкасте наочари, тражи зарезнике. За тијем, ред бијашше позабавити ср канаринком, „Мими“ и једнијем дрозгом, по имену „Киком“. У толико и шјора Гарофола донесе мештру чашицу ракије и поприча, се б њим — Лујо би вазда. стојао пред њом — и тако се сврши час преда“ вања.

Девети се разгоропади, дознавши да је Лујо

почео кришом доносити птичице, које Гарофола та“

кође науточ, храњаше у старинској кули. 27 4:

Јавне еф ЕИ ИМЕ паран путне Елсн п ле