Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

52 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.

= Ти, кењедеру један! — викну му пред писарницом, — да нијеси већ прешао мој праг! Ја те плаћам, да ми учиш дијете, а ти му пуниш главу којекаквијем лудостима!

Илуштришимо шјор конте, вјерујте да не ЗНАМ...

— Шта, „не знам!“ Ено горе десет птица! Синоћ је дијете брбљало да му купим вапца и љепак, да иде у лов! Аг Зар нијесу то твоји савјети, кењедеру највадњи!

— Немоте се гришит, конте! — умијеша се Гарофола. Нимоте офендиват права чловика, ер ја сам крива, зач ја сам рекла, муолом да ћемо га слат у лов, чим научи как ваја: а-бе-це. А, по Бога, ча је зла у томг: Ниј ли медик река, да муолом триба. хода и чисте арије, господине%.. А, И-хан, јавле муњени, ча су се теби уста залипила“

И-хан, мудро, из далека, наведе говор о здрављу контићеву и подвали Гарофоли.

— Хајде, нека буде и тако, али све с мјером. корпо дела, мадона, Боже опрости! — заврши Девети.

Послије те мале смутње, контић се приљуби уз Луја, а он, да угоди боље питомцу, под старост научи испуњати птице, те се старинска кула напуни и њиховијех тјелеса.

На крају пролећа, једнога дана, пред фра Виценцом и домаћима би испитан Десети. Гвардијан и отац чињаху се невјешти што је мештар дошаптавао готово свако слово. А кад малиша изрече на ивуст сав „Оче нап“ и комад „здраве Марије“, Гарофола се заплака од милине.

Сутрадан поведоше контића први пут на птице. Напри) ед је ходио мештар, носећи ћука на тојази. За њим Девети, водећи синчића за руку. да њима И-хан, носећи двије крлетке вабаца, и снопић прутића под павухом. Пошљедњи, једно тежачко дијете, са котарипом на глави.

Птичари падоше далеко од града, на контову баштину, гдје, чамајући до првијех хладова, нама-, мише два дровга.

ба

оне

пао тв

2