Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

ПОШЉЕДЊИ ВИТЕЗОВИ. О

— Ја сам ти... мислим да сам ти ђевер, знаш Илија, онај... јеси ли чула;

(Обје акнуше изненађене. Крастава се прибра. одмах и устаде.

— Здраво били!

— Но, но, а ти која, сиг — запита Илија, извадив из шпага један фишек.

— Ја сам Ана, удовица Перишина.

= Шта... Умр' о Перита! — рече он. На лицу му изби чуђење, али то потраја тренутак. Помњиво наче прстом из онога фишека малко масти, па засука брк. — Сакрамент! Дакле умро! А ја ништа знао нијесам! Тако ти је, кад не маре браћа за брата! Ја им писах њеколико пута, па ми не одговорише ни једном! — Опет нагну плоском.

— Ми нијесмо примили писма! — рећи ће она. друга. |

= Таа-ко! Но, но, ти си Јаковљева

— Марија. Ја те се сјећам. Било ми је десет година, кад оно тебе... ти оде у војску. Добро сам ти запамтила обличје, али те сад не бих познала. Ја сам; знаш, кћи Марка, Томића.

= |, е — чуђаше ве Илија, палећи дебелу цигару. Џа уприје штапом пут малише, коме је могло бити испод шест година. — Је ли ми ово синовадг Е, наликује на покојнога ђеда. Како ти је име, аг Ту -у! Што се плашиш, козлићу! Амо ти цурице! И она се мрди! Дивље, па дивље! Гле, и друго женско! ЗЕТЕ ли је којег Е

= Ове су моја, = одговори Марија. Од покојника не остаде ђета.

— Боље је тако. Што ће сиротињи ђеца2

Марија Ени и заусти њешто, али је прекиде јетрва:;

— Ето браје!

зрх улице примицаше се гомила за онијем дјечаком, који бјеше вођ Илији. Од те гомиле одвоји се висок. човјек, те пође брже. На њему је био нов, опточен туњ, који није обукао, неро се огрнуо њим, па сад, у брзу ходу, намицалше га непрестано раме-