Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

--56 СВИСКА КОИЖЕВНА ЗАДРУГА.

"нима. Тако чине наши тежаци, кад су потресени.

= Са-кра-мент! Је ли то Јаковг

— Јао! — пљесну се Марија, показујући народ. = Јао! као на комендију! 3

Чак бијаше и жена са малом дјецом у наручју.

— Сакр... Како си ми обркатио, оплећатио! викну Илија, крочивши у сусрет брату, па га ухвати за рамена и пољуби се с њим.

— Како сиг једва изрече пренеражени ч0вјек. — оОдраво, а ти! Сакррр... прави гранадир! Ти “се окућио, напунио кућу ђеце, сахранио брата, а ја ништа за, то не знадох. Но, но, опет добро!

— Ја... брате... ја ти већ никад...

— Сервус, земљаци! викну Илија пуну обору чељади.

Здраво, Илија! Добро дошао! Јеси ли у животуг — вичу овдо.

— Ја сам мислио да си одавно на ономе свије"ту и душе сам се твоје сјећао — поче Јаков.

— Ха-ха-ха! та је добра! Душе ми се сјећао. Ха-ха-ха!

— Онај покојни Шкулић, што је с тобом отишао, причао је у повратку да си погинуо у једном "боју у Италији! — настави Јаков. До сад, ево свак је од нас мислио да си мртав.

= Шкулић је то причао! Дакле. велите, отегао је папке!

— Право, по души, брате, хвалио те покојни Шкулић! — поче њеки старчић, одбијајући димове из кратка камиша. =— Што јес, јес, брате, казишвао је да си се добро поднио у њеком рату. где те капетан,.. · — Ја сам био у двадесет и пет бојева! — прекиде га Илија, окренув леђа својима на слару и ширећи руке по пријечави. —- У двадесет и пет бојева, разумијете лиг И мал да не у сваком другом био сам смртно рањен, а камо ли што је причао губави Шкулић! Десет пута био сам смртно рањен. То неможе човјек вјеровати, али је тако. Ја панем, од-