Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

ПОШЉЕДЊИ ВИТЕЗОВИ. 57 '

несу ме у болницу, љекар ме прегледа и каже: „Тот!“ То ти је нашки: „умро!“ Алзо, десет је пута љекар Трака „инфантерист Илија Пулин тот!“ Онп тако

изговарају: Илија Пулин! А ја одлежим по мјесец; по два, докле не истече отрована крв, па јачи постанем. Ако, три су ми се пребијене кости срасле: лопатица, једно ребро и гњал. И гњат — разумијете“ ли Тога љекари никад не виђеше. Него, идиморедом. Овакога пута, кад се опоравим, кажу ми старјешине: „Пулин, ви сте топили слатна метаља, сат можете на кућа!“ А ја њима: „Јок, господо! Пулин остане! Илија Пулин пара Далматинац! Докле буде рата, будем остат! И тако ти, мој роде, овај витез издржа двадесет бојева и осам смртнијех

рана! — сврши Илија, бубнувши се у груди, па понова принесе плоску к устима. — Попусти за двије ране! — рече њеко у сред.

пригушена смијеха.

— Молим вас, браћо, да нас оставите на миру, а имаћете кад наслушати га, се! — пресијече Јаков, осмјехнув се мало чемерно. — А ви двије, што сте се укочањиле; Зар ти, Марија, не мислиш да треба зготовити вечеру, а: Та нећеш ми тако брата дочекати. Хајдемо, Илија, у куђу.

Жене уђоше и поведоше дјецу.

— Ма, биће и цар слушао за твоје јунаштвог поче опет опај старчић с лулицом у устима, баш кад сви остали кренуше да излазе.

= Ког Цар: — прихвати Илија, сучући брчину. Болан не био, ја сам са царем говорио, баш као сад с тобом, не буди примијењено! Кад је доходио у Млетке, те држао смотру над свом војском, у једанпут викну с коња: „Ко је Илија Пулинг“

Ја крочим три пута испред врсте, па викнем:

— Ево вашега, вјернога војака!

Цар ми добро загледа у очи, одјаха, па хајд, хајд к мени, те ме удари, што икад могаше, дланом по рамену, вичући:

— Бра-во Далматинац, бррра-во! Да ми је само десет регемената таких војника, па да освојим другу“