Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

58 СРПСКА КЉИЖЕВНА ЗАДРУГА.

_ краљевину!... „Као ми је, жао ми је, жао ми је (бат тако три пута рече) — што си рђаво забиљежен, а да тога није, с мјеста бих ти дао заповједништво над свом овом војском. Нето иди кући, а даћу ти добру службу, да ти буде обилато до вијека. А за сад ево ти сто дуката... -

— И даде ти толики новац! — викну простодудушно једна жена, цупкајући дијете у нарамку.

— Стан, не прекидај ме!. Они официри, што бијаху око пара, попадаше на кољена;

— Свијетла круно! — рече најстарији — молим те да Илији опростиш погрјешке, те нека нам остане као наш друг и наша дика. Јер, најпослије, шта, је крупна згријешио; Готово ништа! У љутини и завади посјекао двојицу, тројицу, као но ти жесток вој ник. А то се може опростити витезу, који је издржао тридесет бојева, који је допануо петнаест љутијех рана...

— Придаде опет! — напомену онај оздо.

— Шта ти то мрмољиш, младићу! Језик за зубе пред старијим! — Еле, цар се насмија и дохвати за кајиш, да отпаше сабљу своју, па да је мени припаше, — то цар чини један пут у животу, кад хоће да. почасти највише што може. Али га ја претекох:

= Немој, свијетла круно! Хвала ти до Бога, али сам се зажелио мира! — Ту је било свакојаких ријечи: молбе, вике, па, борме и пријетње, али ја остадох при својој, угех онијех стотину дуката, опростим се с друговима, ођенем се лијепо, па к мојој контеши.... ;

= У-ха! — стаде гтломот у обору.

Јаков пљуну и уђе у кућу.

— Не обзири се на ђечурлију, Илија! — рече стричић, Што је одрасло с говедима, не зна господске работе.

- — Тако је! — додаде други, тобож овбиљно. Ко би та контеша2 „Жена ти, што лиз | — Одлавите, ако Бога знате! — викну Марија

"2 прага. Е У кући се зачу тутањ њеки, вриска дјеце и.