Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

ПОШЉЕДЊИ ВИТЕЗОВИ. 59

пригушен глас удовичин, — као да се рваше с ђевером. — Отанте, још десет ријечи! — издера се Илија, предушујући с плоске, већ трештен пијан. Ко је била, питаш Најљеппа, најбогатија, удовица у Млецима, море! Контеша Вивалди...

Јаков, зелен у лицу, искочи и упути се низа, степенице, а на то гости заграбише.

Снахе уведоше дјевера и поведоше ка постављеном столу.

— Чудна блутиша! — рече старчић, кад Јаков. затвори оборска врата за њима. Ни мало се измијенио није!

— Истина је да лаже и паралаже, ама, бих га слушао цијелу ноћ! — дода њеки.

То потврдише сви и договорише се да га сутрадан часте у крчми, а бити ће још дружине, јер је свечаник. Јаков слушаше то иза зида. Пошто отидоше, дуго јоште оста погружен, пак му се натушти око срца, те бризну у плач као дијете. Уђе под сларски свод, испра очи водом из виједра, а убриса их рукавом, те се врати у кућу.

Илија хркаше на сав мах, наслоњен челом на ивици од стола.

Без ријечи једне, Јаков га ухвати испод пазуха и одиже; жене га шчепаше за ноге и легоше га на кревет у нуглу. — Цијела пространа сухота не бијаше испреграђивана, а било је њеколико постеља наокодо. — Брат му изу чизметине и откопча му мундир, пак се врати ка столу. Ту се налакти и покри лице рукама. Марија и Ана посједаше, па чекаху да домаћин изреже оне двије пласе печене товедине, што већ окорјеше на сред стола.

— Јакове брате, батали бригу! — рече му жена. — Дед, брате! — па му потури јело, али у тај исти мах и њој грунуше сузе.

Јаков опсова, скочи, нагло свуче кружалт, отпаса се и изу, све то у тињи час, као да мишљаше у воду скочити, па се пружи на кревет.