Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

ПОШЉЕДЊИ ВИТЕЗОВИ. - б

толубице. Онаш да ћу ти вратити десетоструко. Више ће ти донијети што ћу у један мах поклонити, него што доноси за по године оно — треска! треска! — показа штапом стативу.

Удовица, дршћући, одријеши рубац, у коме, на њезину жалост, бијаху саме плете, те му мораде дати једну.

Илија поносито одшета у кавану. Из ње, с начетом цигаром, крену да се нагледа свога родног мјеста, а и оно њега. По живљим улицама сретао је мноштво црквара, понајвише младог женскиња, а тада би се уштапио и сукао бркове. Сврнуниу двије три цркве. Најпослије отиде у опћинску кућу, гдје му чиновник прегледа војничку буквицу, па му ишчати дугу буквицу, због крштења стражарева. Пред градским вратима удеси мноштво тежака., те њеколико од онијех што га синоћ слушаху.

— Здраво, Илија!... Сервус, шјор Илија/... Жив био, витеже! — вичу што који.

= Сервус, сервус, земљади! — одазивље се он и пружа свакојем ло два прста.

Није га требало молити да пође с њима у крчму. Гоз а се наче ракијом. Кад му засузи једно око, стадоше се надметати ко ће га частити најприје јелом, и нуде га да бира. Илија их гледаше, као жалећи их, па одмахну руком:

— Та чим да ме частите виг Мени су тргле на нос препелице и јаребице у Млецима! У пошљедње вријеме све ми поста пријетрано, осим рибе, што је овђе нема... А, гле, муке ми, што ми паде на ум! Могао бих мало печења, овнујског печења с ражња, по нашки! Сакраментхинајн! Да ми је то ко рекао прије мјесец дана! Али опет ко је што навикао...

— Сакраментхинаји! крчмару, донеси овоме ч0вјеку по оке од бубрежњака, и вина дај амо! — викну њеки

Док Илија јеђаше овновину, — баш властеоски почетка, онако шмедлајући, пак стаде буцати дотле младићи причаху старијим људма све што