Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

62 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.

чуше синоћ од њега; а пошто се обредише вином њеколико пута, навале на њ, да настави.

— И ти се, Илија, ожени у Млецима! — поче један. — Како бјеше име оној контеши удовици

— Каква удовица! Зар би Илија узео удовицу!: — прекиде га други.

— Добра ти је момче! — намигну му Илија. Бјеше контеша, али ђевојка као вила, од осамнаест тодина. Еле, она се заљуби у мене по чувењу, та новине не престајаху говорити о мени, — а такве удаваче траже људе на гласу. Ја сам се као мало устевао, знајући да се тијем начином женско јаче намами, пак је испросим и послије двије неђеље вјенчамо се.

Имали смо десет мраморнијех дворова. У једноме смо ручали, у другом вечеравали, у трећем дочекивали пријатеље и проводили игре, у четвртом ноћивали, у петом... али ви то неможете разумјети. Осталијех пет дадох под најам великашима, те ми је доносило дохотка преко триста дуката на дан. Али, вјерујте Богу, ни један ми не омрцаше у шпату! — Жена, је имала своју прћију напосе. — Рећи ћеш: у што потрошиш толико благог Ево чуј! У јутро ме повезу моја двадесет и четири веслара у шетњу, на мојој гондоли од злата. Куд год пролазим дочекују ме свирке, пеливани, играчице, сиротиња и ђечурлија, те се деру: „вива ел конте Пулин!“ — А ја сипљем, и сипљем. Ручали пак ни једном нијесмо без двадесет по избор гостију. Послије ручка засједнемо у великој кавани пред светијем Марком, а око мене се скупе: адмирали, ђенерали, конти мали и велики, и све их ја частим. Али у вече, у четвртом двору, ту сам највише трошио. Једном затекох другове у игри, те викнем с врата: „Банко!“ — Њеки властелин пришашта ми: „Немојте, свјетлости, јер је у гомили педесет хиљада. талијера!“ — „Ништа за то, рекох, конте Пулин не пориче своје ријечи! Вуди карте!“ Овај извуче и ја добих. (Ове то поклоних ономе младићу. Дакле. осим трошка, бијах и раздарушан. Цијели се Млеци томе чуђаху...