Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

ПОШЉЕЛЊИ ВИТЕЗОВИ. – 68

= Ја се Бога ми чудим овијема што те слушају! — прекиде га један стари, па изађе.

Илија се нимало не снеби, него гледаше за њим презирно, а дружина вапљеска рукама. Наста граја:

= Па што би даљег... Роди ли ти контеша, сина2... Да те не покрадоше Млечићиг2...

Док су га тако питали, он натегао из врча, па једва предуши.

— дбиља, не би човјек вјеровао да је тако било, да не свједочи конте Иле М-вић! — уплете се њеки враголан. Лани, враћајући се из Млетака, казиваше како се један наш тамо богато оженио. „ааборавио сам му име — говораше — али је вртоглав, све ће истрошити у мало времена...

— Он је то говорио! Овај наш каматник“ викну Илија. — То ми је хвала, што сам га, гостио три дана и што му зајмих силни новац... него имаћу ја с њим рачуна, чим..

— Немој, брате, сад. сврћати на друго, но сврши!

— Трајаше тако годину дана. Ја сам већ био видио да ми нема опстанка, да ми о глави раде, те наумим да скупим што више блага, па да умакнем, али ме претекоше. Једне ноћи, тек што се свукох, затутњише кораци у тријему, дотрча мој дворник: = „Бјежи, господару, погибе!“ па га нестаде. Ја натегнем малу пушку у лијевој руци, а десном истргтнем сабљу и станем наврх степеница. Одоздо их наврије педесет. Опалим једном у гомилу и мислим да сложих на земљу барем четворицу, али руља рикну: „морте далмата! и потече. Не би ми друге, него из собе у собу, па онда с једнога, прозо ра: ђипац! Срећом. бућнух у море, а да падох на калдрму, не би ми остале двије кости заједно! Испливам, те онако кишан, аврљ-баврљ кроз улице, докле доспјех у велику касарну. Ту испричах све по реду, а на то војници хтједоше кренути да ме свете, него их устави заповједник, наш човјек, чини ми се родом из Баната. Он ме поведе насамо