Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

64 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.

и рече: „Мој друже, оразуми се! У овоме су послу

еви племићи, а ко знаг... ко знаг... и ко јошг Они имају стотину начина да те смакну мучки — па да тако човјек погине мучкиг Него иди ти у Далмацију, а за бољу сигурност обуци се кас прост војник. Ја ћу све цару јавити!“ — Ја га послушах. Сад, како видите, ствар није свршена.

= Е, баш ми је криво што се тако пусти тали-

јанцима! — викну њеки.

Илија диже мишицу високо:

—Покавао сам ја стотину пута мачкарима, ко сам ја, а за ову ћу, како ја знам! Не учите ви мене, ђецо!

Дуго је он још тако кипио, па у мрак, посрћући, дође к брату на ноћиште.

По граду, по баштинама, говорило се о чудном војнику, те који га не бјеху слушали, једва чекаху свечаник.

Кад нигдје није било части, Илија би се скра-

сио код куће и задовољио сухим хљебом и расплаченијем смоквама, обичном храном приморских те--

жака. Уз то би увијек помало искамчио што од снахе, јер их је плашио да ће заврћи парбу око дијела. Јаков је знао да ће се најпослије до тога доћи, да ће морати одвојити скитачу дио у име очинства, с тога је вјешто обилавио ин измицао се, да се не сукобе.

Деси се пак њешто што га скиде с врата Јакоу за њеко вријеме.

Једне недјеље, првијех дана месојеђа, пред ка--

ваном на обали, посједало мноштво тежака трема зимскоме сунцу. Илија им се придружи тешковољан. Бјеше у тежачкој ношњи, у одорама покојног Перише: Већ га не чашћаху, него је обично мољакао. Него, весели су дани, а људи жељни шале, те му ревеном поруче пиће. Мало помало, њему се павоглави жестока машта, те прича и прича онако „својски“,

= Е, сад ћемо виђети, може ли се теби што

вјеровати, — прекиде га њекоји. СОпомињеш ли се-

паран