Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

ПОШЉЕЛЊИ ВИТЕЗОВИ. 67

Туклин пођоше. Птичари се зачудише, што их пропусти без поздрава. Најкраћи му поздрав бјеше овако: |

— Здрав уранили, два Г...вића! У лов, а: Лупешки сине, отад ти одире сиромахе, а ти хваташ птице! А тај дроњо дигао главу, откад се кљука, твојим мрвама! А камо вам И-хан, мој стари зпанац,“ Ваљај, платише ми: И-хан и стари јарац, а вас до згоде, сакраментхинајн!

Тако их је обично испраћао ријечима, а тога јутра ћутке пође за њима.

Кад бијаху на крају заграђа, стаде Туклин, спусти двије крлетке вабаца, наслони се на тојагу с ћуком, као на бојно копље, пак ће оштро:

— Што си пристао ва нама, Илијаг

=— Што ми је драго! -

— Па-па-па, шта олш% — забобоњи конте, иза леђа Туклину.

— Па-па-па, свој пут, куд ме вољ-вољ-вољ! запјева Илија, подражавајући птицама.

— Натраг! — ивдера се Туклин, млашив се за паб.

Илија. се раскорачи.

= 0, о, чудна момка, растрижењака! Што је то за пасом, болан“; Дед: вајир!

Иза њих забакташе мазге и гомила чељади наиђе; тежаци уранили на посао.

Десети и његов помоћник једанак заграјаше: како им се насиље чини на царској цести.

— Идем путем. Ето што они зову насиљем!

— Па иди, али не за нама! — виче Туклан.

— Што си наумио, крвопијог — тобож се обрецну неки младић.

— Моје ми душе, брате, немам никакве вле примисли! Рад сам научити како се лове птице, да тијем штогод зарадим. Могу ли ми, дакле, они бранити да не идем за њимаг

— Не, борме! — рекоше сви.

— Али, ако баш то није по вољи шјор-конту,

5»