Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

70 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА_

и испрати господара и НПуклина. Онога младиће тежака, не хтједе више у службу; назва га „млакоњом. ___Оемља бијаше прхла, праши се гдје станеш: зрикавци узаврели са свију страна; птице у крлеткама жалостиво цвркутаху, као да опомињаху слободне друге, нека се чувају замака. И-хан, леђима уза маслину, пушком преко крила, куњаше

као и господар крај њега. Туклин је крпио своју

подерану ногавицу.

Усред тишине крцнуше гране под међом, њима с бока. И-хан стрекну. Мртвачко бљедило проже му кожу, зенице му се раширише од ужаса, јер Илија Булин натегнутијем штуцом диља пут његове главе. Конте се изврати, Туклин се стровали на бок.

— Баци двоцијевку далеко од себе, или си б мјеста мртав! Алзо: ајнс, цвај...

Прије него зликовац својим промуклијем гласом изговори: „драј“ И-хан баци пушку и једва изговори: „Немој!“

— Нећу! — прихвати Илија — али се одмах вуци у град! За господара се не бој! Моје ми части, ни прст га неће забољети, јер ми није крив! Иди!

Конте се ухвати ва И-хана, но Илија настави оштро:

— Пустите га, шјор конте! Не бојте се! Ако га непустите биће зло!

И-хану клецаху кољена; једва изађе из винограда. Тада зликовац диже двопијевку, примаче се и стаде ногом на ногу премрла Туклина.

— Што сте ви дигли хајку на мене, а% Ви сте ме испребијали као пса за то, што сам ходио за вама, а ја не тражих суда, него се осветих, једном за. једном. Је ли тако, контићуг

— Је-је-јест!...

— А што ћемо сад: |

— Да-да-даћу, колико речеш...

— Ај-бо! Остаћу овђе с вама и врнути се с вама, нека види свијет да се нијесам похајдучио!