Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

ПОШЉЕЛЊИ ВИТЕЗОВИ. · 7.

— Хајдемо од-мах на-траг! — поче Десети малко ослобођен. Ја ћу свакоме рећи да нијеси ни мало крив, свакоме, и опћини, и...

— То ће бити лијепо! — прекиде га љубавно Илија, — али, конте мој, није хитње! Зашто да остављате лов“... Ти, дроњо, тркни тамо под међу. и донеси вапце и прутиће, што сте оставили пошљедњи пут. Ето видите, конте, да ја нијесам рђав човјек! Иди, дроњо, иди, не предомишљај се, него да си тамо и амо за тренутак. Немој бјежати, јер мој штуц стигне докле око допире, а небој се ни ти, дроњо, и ако нијеси заслужио да те штедим. Нећу те, ваљај, због образа младога господина... Ви, господару, причекајте мало! О вама сам одмах!

Илија отиде са двије пушке о раменима, а врати се само с двоцијевком, јер му штуц бјеше зајмио пудар.

У повратку прва му је брита била, да у два душка, испије сву ракију из пљоске контове, али од тога као да се Десети опи, те поче у говору уплићати: „Илија брате!“ Илија пак њему с поштовањем: „шјор конте имењаче!“ По његову свјету, одмах се премјестише подаље, под њеки хумак. Пошто су ту залуду дуго дреждали, премјестише се у једну. долиницу, и ту их срећа послужи, птице се хватаху као луде. Око попаснијех доба, Илија и трећом премјести око. Заиста, конте мораде помислити да му је нови, незвани помоћник, прави вијештац, јер толико птица није другдје ни у пет дана нахватао. Од силне радости Десети се подијети већма него што дотле бјеше, те се поче шалити с имењаком, а несретни Туклин. слутећи своју скору пропаст, ћуташе мраморком.

0 сунчаном смирају, тежаци, враћајући се с поља ка својим кућама, нагледаше се правог чуда! Конте Иле Десети и Илија Булин греду весело заједно, а 2зљ њима Туклин, прости измећар, погнуо бе под силнијем теретом!

Весели усклици праћаху нове пријатеље.

— Оретна ортачина. Илија!