Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

НОВИ СВИЈЕТ У СТАРОМ РОЗОПЕКУ. 19

посао; још касније, кренуо би се начелник (кмет) у опћински дом, а ва њим би ишао пандур. јЈедино ђачићи бркаху тај ред. —

Пошето би свак отишао на свој посао, опет би завладала тишина у граду. Кров његове четири улице ријетко би се кад видио гдјекоји сељак, или би, до подне, прошла која слушкиња, или који факин (амалин)... Бога ми, било је јутара кад госпођа, Тереза, порезникова жена, која је увијек сједјела крај провора, не би видјела живе душе.

У подграђу било је живље.

Уторником, као пазарнијем даном, настала би велика врева и у градићу и по подграђу, само до подне.

Али свакога, дана, без разлике, код би велико звоно на латинској цркви св. Фрање огласило подневницу, кад чиновници излажаху из канцеларија. а ученици из двију школа, кад би се прозори око градскога трга испунили женскијем главама, тада би то срце ровопечко тренутно, али јако живнуло.

Па онда, послије ручка, опет би настала, тишина, — управ онда би тек и завладала мртва тишина, јужне „сијесте“, која зими траје до два часа, а љети и до четири, која има њечега свечанога и величанственога, што ти напомиње (Боже опрости!) главни дио богослужења у цркви.

У то „глухо доба дневи , (како зову сијесту у Розопеку), један човјек и његова жена имадијаху највише посла. |

То су били Бепо и Магдалина, власници кафа“ не „код Аустрије“.

"У подграђу било је десетак буџака, који се зваху кафанама, гдје се купљаше фукара, али за „отмјени сијет“ бијалше једина кафана код „Аустрије“ на, једном розопечком тргу. |

Трг је пољаница, по којој може шетати око стотину особа, кад свака тачно држи свој правац. Око трга су најљешне куће, у којима становаше дошљачка, аристократија. "Ту онда бјеше опћински дом и апотека, а међу њима поменута кафана, са четири