Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

82 · СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.

шају, без обзира на касте, — толико играчка, страст изједначује људе! Деси сеп догађај, који привучеопћу пажњу и без велике галаме. Ено комесар извадио цигару из уста и дигао обрве; стари судија кронично гледа комесарова тајника; овај се зајаприо и гриска. усне; пристав замануо високо картом, па је тако држи, предомишљајући се. Најзад, бупне њом о сто, а тада спопане смијех његове противнике. Ма како ћеш, бога ти! Добише партију, којој се никако не могоше надати, партију, каква није забиљежена у љетопесу бришкулпну! То треба да се свима исприча, свима без разлике, и то потанко, и зато се сви окупе...

Мањи део муштерија. играше се домина. Шаха играху само два љекара, али не често. Кад би то било, Бепо је морао ићи по апотекара, који је то врло радо гледао, премда љекари увјераваху да се он разумије у шаху, колико и сви остали у Розопеку, т. ј. да нема ни појма.

Од Орба долажаху код „Аустрије“ њеки имућнији младићи трговци, али никад ниједан капетан не аривери у њу.

Из кафане би разметнули трагове, сваки на своју страну. И опет би трунташ Бепо узео перо де срачунава, и опет би завладала тишина до вечерњега хлада.

А тада би ивмиљеле госпође и госпођице, па се помијешај са господом на тргу. ОЗагста, ни једна пед земље, на тој пољаници, не остајаше да не буде чепана хиљаде пута свакога вечера, (кад киша не падаше), јер шетња трајаше два три часа. Шетаху по талијанској моди, не само младићи и дјевојке, удовице и удовци, но и-ожењено и удато, и маторо и старо, свако по своме избору, свако према себи избираше предмет свога обожавања, па мимогретке гтледаху се млијечним очима и измјењиваху сентименталне фразе. Али се-не тражаше сталност у узајамним наклоностима, него баш дуга привезаност сматрана је била као знак простоте, те готово свакога мјесеца каваљер би се додворио свијем дамама.