Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

54 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.

Дабогме, осим онијех дана, кад је Розопек имао

своје трзавице. Ви ћете признати да и најмгрнијег

и најуреднијег човјека не мимоилаве трзавице, од којих су њеке предвиђене, друге сасвијем ненадне. Е, што бива. с појединцем; то бива и са скупом појединаца, па макар се онп звали Розопечани. —

Не могу тврдити да су Розопечани, сви махом, истински побожни били, али је истина да су сви листом ишли на божје службе. Свакога свечаника, на вечерњи, на. јутрењи, на литурђији, на весперу, на матутину, на малој и кантаној мисп, на проповједи уз велики пост. итд. обје цркве бијаху ду:

ком пуне. Стари поморски капетани, који иначе-

нијесу радо остављали своје терасе и своје џардиниће, у томе су предњачили својима; тако исто даваху добар примјер својима: судија, комесар, и управници канцеларија. Шта ћете више! Доктор Зането, (срески љекар, који је вечером свирао у флауту),

млад, неожењен човјек, који је у свом кругу тврдио-

„да је атеиста, а црквене обреде називао „поповским комедијама“, тај писти др. Зането својим лијепим баритонским гласом пјеваше у дркви свакога већега. празника. Особито је дивно пјевао „санктус“, а велике недјеље „стабат матер“. Због те ревности, Ровопечани обију вјера бијаху на гласу ни бијаху хваљени по осталим градићима. Православни владика, кад год би дошао у каноничку посету у Розо-

пек, увијек хоћаше рећи: „Ево ме у моме маломе-

Сиону! Једва сам чекао да дођем у мој мали Сион!“

Међу Розопечанима бијашпе дакле утакмица у побожности.

Најосјетљивија пак бјеше утакмица међу звонарима обију цркава. На св. Фрањи бијаху четири звона, а на св. Николи једно више, те чим би почело звонити на једној цркви, одмах би се одазвало и на другој, просто да човјека проглуше. Официри су „сакраментирали 860ог тога непрекиднога тандарикања и говорили јавно против тога. У њеким приликама сав Розопек са зебњом очеклваше, који ће звонари више истрајати.

Мали