Из тамног вилајета

96

поветарац с пролећа: благогласно зажубори у мени: то из разбуђене крви лучи се песма; надолазећи гусне до усијања. Тренутак је, потеци, Качо! |

Око ње тамо, као који у блаженству мрзну. Зелена је ватра, пламење змијаво повија се куд она, змија, заведе. Цврчи и шушти мојим именом. То мами, »Ево ме, ево, Теткице, да видимо коју ли ћеш попграти кад Кача засвирај«

Т превучем жарко. Она циком сав јед прикупив да се на мене баци, мојом силином спаруши се, учуви, пола је нестане: спирена нелагодни шум за собом остави.

Зора се објави прозирна, мирисни лахори допру. Сам ја, као од мајке рођен, бдим у свитању. Боже које красоте ова зора обећава Где ослушнем, пева; где додирнем, благогласје да. То самог себе чујем: Јутарња сам планина, моје капљице шум је, као да цвет отворив се отреса. росу. Благо томе ко мој осети додир!

Будећи се крваве очи отварају Цигани. Смета им дан. И не мене, доброхотна брата, који сам ту, но њу коварну траже. »Бедни, има ли вам исцељења ОСтукну на моју реч, у гомилу скупе се и растуре беспомоћно. Погурен је дебелоусни, на зло се шуња. Прену на сваки шум: то неће доћи коју чекају. Опет буде ноћ, и месец за копље испловив, час кад заигра она. Као пилад закуте, да ме жалост погинуће недужни. За исцељење њима превучем жарко: Авај, моја их песма смути као над окуженима да је зарудело небо. Мислиш захвална је молитва, кад оно кршење руку; у загрљај да се двоје ухватило, оно пуцају кости; мислиш пољубац је, оно се отворила рана. А што се прегибљу и ломе у језивој игри, задњи је очај где се сударено до уништења пари. Боже мој, Боже мој, што тако слабим сазда човека!

У дебелоусног руци блесне нож: мени је, мом грлу намењен. Али није ту моја погибија,

|