Из тамног вилајета

97

и не померив се чекам. И буде: мени намењеним замахом рођени прекла врат.

»Где се пролила крв нема за мене опстанка. Где извитопери опака, помоћи вам горе је до ли вам нахудити. да зло простите, по добру помените мене!« Над прекланим лелечући прену се, п ко поганом речју, ко каменицом за мном се баци. Нека сиротана, у муци олакшање је ма и за правим потегнути се. Неће њима Кача замерити.

Ко би ми у благослов пола живота дао, тамним сном заваран спи, пробудити се не може. Занемеће Цигани, као мрави ситни се окупити око ње, кад дознав да одох лелекне баба Икона.

Одовуд ја и ћемане, одонуд лепи свет. Носи семенку ветар. Што с љубављу видим, моје буде; то дарован или дарујем богатог ЖКеник сам семени, невести златној ходим. Пагубом уроди ли, и то је моје, мени нека се суди, благодећу ли, нестаће ме да где је пусто сејем!.. Све мами. Где погледам отвори се пут. Ако је голет и не певају тичице, не значи да је чама, јер чега нема, присни се. Шкртије но злато чува се у срцу сан. Кључ сам да се отворе браве, пролију мириси сна. И волеће ме, и у чуду питати: »дар има земља где се такви родег«

Теткице, не надај ми се, у походе ти не марим. Ни драма себе неће на мржњу потрошити Кача. Нека те, до миле воље послуј тамно. Сетив се тебе зао будем: злоћом на твоју воденицу навраћам воду. Заборавом у доброту упловим. А мени ли се опремиш коварна, знај, нећу се невешт правити, ни твоју замку обићи!

Као нечекана радост онда банем не зна се откуда: Необелодањена осете ме. А што потуче град и гусеница поједе, ни на крај памети је, кад им Кача дође. Али наједном обелоданити се нипошто: као поводњем, као пожарем настрадали би. Него кадје ноћ и поспе, сам ја будан са највишег врха испотија раза-

из ТАМНОГ ВИЛАЈЕТА Т