Из тамног вилајета

шиљем драгима песму: топло надахне поспале. Зато пезлобиви освану пи па мој глас млечно попевају долином. И мотика о бусен, и оштрореза коса. травом, и секира у гори моју песму одаје.

»Ко било да си, добро нам дошао! Како те благодетни ветар доне, празник нам је живети: Реци нам, не затаји, чиме да те задовољимо, шта на поклон да ти дамо — »Полакоте, браћо, Богом заиман ја не знам до за давање, а тиме није ли ми све поклоњено

Мајска. сам киша: Преконоћ покропим да огранув супце, умијено п орпо буде све. Миисни цвет брат је коприви; јабука сестра гљиви. то је младог распири му се живот, из очију пламичци лижу; а старог, мрзовоља и бољка у светост му се преобрати. Где мислиш мирује твар, оно запожарив изнутра, надимље се да препе кора и у моћни сложи пламен, што на око раздвојено беше. И припевам: »Милоокој девојци и младићу кременом љубав не ускратите, нек' им је семе искра да се расади пламенј« Зато ме братиме они; а оне жуту дуњу на дар донесу ми кришом. Мојим погледом дознав рођену тајпу, заклоне очи, прену куд која. Па над извор водом у гају, кад су овце на пландовању, друга другу с мојим именом припева. УАко ниси од мајке рођен, ули нам страх да ти се не приближимо! Ако јеси, од које блажене, у коме ли присоју; — И с твојим родом сме ли се најбољи међу нама ородитихж — »Кумим вас, не тако старци! Земље сам син, мајчина утроба заче ме к'о и вас. А за орођење што спомињете, овако чедан зар нисам свима род; И благодетан свима» Изнад најбољег још боље хтети безумље је, старци! Можда моја мера премаша вашу, и моју жељу разбудив, ко вам јамчи да се у јад по вас не преокрене2