Из тамног вилајета

Разиђите се, старци, а ја докле смем сам ћу «се спомоћи!«

Али што се у старачкој глави запати без великог јада истерати се не да. Одлазећи, тек загрејани, договарају се. Такав је човек, не седи му се с миром.

Та коју ми наменише, мезимица је у роду кнеза. Међу јаловим снахама једној се даде те роди њу. Од урока чувају је дању; ноћу од силовитог Преководца: срчан се дошуња момак заварава псе, слуге мити, али напразно. Привржени га осете, и кубуре праште док се не одагна кобац из села. А да је девојка у срцу вољна, ни три ката чувара не би је сачувало. На чуду су, нико се не досећа, којим виђењем да замилује чувану, кад ни мушко из оближњих домова не виде је честито. А не знају неуки да за невиђеним жеља, до смрти неугасиму љубав упали.

С вечери донесу ми бабе поруку: »Качо, роде, хоће да цвета ружица у селу најлепша! Теби је на дар одредисмо! Не дај, крај тебе благодетна, Преководац да је узабере на срамоту намај« Од помаме траве дају ми. Еј, куку вама, ако се и без трава помамим!

Као за пакост, свилено месец обасја, путању, свилепо зашуми јесен: Онда и ја на свилен глас удесим жицу. Никад се чеднијим не осетих, тишим и пространијим никад: то ће се чедно извити песма.

Не распитајући знам: На вратницама два јаблана, стражаре; горостасно онамо ораси заклањају кров; месечина им светлуца у крунама. Да се огласим, полетело би све, на рукама ме однело, сузом радосницом вино добродошломе залило би. Али неће Кача туда. Зна он који пут води право у срце девојке. Па се прикучим где је тамно и без пролаза. Између стабла гледа отуд проворче. Ту је девојка. Одатле одшеће поглед, по месечини тражи. »Радуј се, чедна