Из тамног вилајета

100

на пије Кача, што има за даривање теби доноси! Шта је долином пролећа бруј, шта росна. блека јагањаца, шта цветања шум на пропланку, кад се огласи моја душа теби! Благо теби будној, јер и у сну ко је, запамтиће ову ноћ“ И превучем свилено.

Прореже дамаре ко би да му живот у сласти истече. Тако из мене светла. пређа испреда. се. Боже, не прекини ме, ма ишчезнуо, светло да паднем по њој за оплођење. Тле ми омакнув, као перце залебдим у рођеној светлости. Трунка сам и удишем се: тако мирише измаглица над мајским ливадама. Упловио, над њом сам. Душа ми веје ту, где не заспала но њоме опијена пала је девојка на постељу. У златној запари надимају се груди, кроз полуотворене очи вири осмех и стид. Брачна је ноћ. Збуњена, питаћеш се: »дар ме то женик походи, јер, гле, нисам више девојка

Напољу пала је роса по мени. Од стабла одвоји се човек: као коме је ноћ паклона, таман и прилазећи нечујан. Морало је да он буде сведок, јер његова сенка најтамније падне. У колебању је; да ли устремити се или приклонити главу. »Познајем. ти си, Преководче! Кајање ме гуши! Душу ћу дати да је поправљено где се заборавих! Ма и преко воље стараца песмом ћу измамити девојку да је твоја! До сванућа ни трага ми се неће знати! А њој за утеху реци: — Варка је Кача, као сан дође и одеј« Али зар он из моје руке обљубљену да прими2г Да је ма и кап туђе светости на девојку пала, окаљану би је видео. Као дрво кад му посеку корен, зањиха се п падне. То лукава од себе даје знак: хладно проструји за опомену. У наручје га узмем да се спасе. Јер не вреди што. је у снази као дрен: за јаког и она се опреми јака. Али неће, где је Кача! Тај да му је јуче око ископао, данас би га собом заклонио. »Геткице, продужи, оран је Кача, нећеш се ноћас